Миливоје Пејчић (1948‒2009) рођен је у селу Горњи Стрижевац (код Бабушнице). Завршио је студије филозофије и социологије у Скопљу 1972. године. Радио је као гимназијски професор у Косовској Витини и Власотинцу, потом и у Економској школи у Босанском Броду. Од 1975. године је запослен на Електронском факултету Универзитета у Нишу, од 1998. године у звању редовног професора. Написао је педесетак научних радова из области филозофије науке и технике и социологије технике, као и монографију Техника и култура (1998). Аутор је уџбеника Увод у филозофију (1992) и коаутор уџбеника Друштво и одрживи развој (2007) и Пословне комуникације (2008). Прву песму објавио је као гимназијалац у нишком часопису Глас омладине 1965. године. За живота су му публиковане две збирке поезије ‒ Удеси (1990) и Димнина (2002). Залагањем његове супруге, Лозе Китановић Пејчић, песниковa рукописнa заоставштинa, објављенa je у књизи Архив звукова. Мрављи бат. Разматрања о поезији (2010). Песме Миливоја Пејчића налазе се у бројним књижевним часописима. Заступљен је у Антологији нишке поезије (2003), а његово име налази се у Лексикону писаца Југославије и у Културној енциклопедији Ниша. Умро је у селу Грнчар, где је и сахрањен.
