Историјат музеја

Двадесети век је за љубитеље историје у Нишу почео на најлепши могући начин – 1900. године је, приликом изградње тврђавског моста, пронађен бронзани портрет Константина Великог. Овај вредни случајни налаз је требало негде сместити и тада се створила свест о потреби формирања музеја.  Обележавање 1600. година од доношења Миланског едикта 1913. године обновило је ову замисао, чију су реализацију одложили балкански и Светски рат. У новоформираној краљевини тридесетих година стекли су се услови за оснивање  музеја Ниша.

Народни музеј у Нишу основала је 1. априла 1933. године група заљубљеника окупљена око те године основаног Музејског друштва, чији су најистакнутији чланови били и његови оснивачи – Адам Оршић Славетић, Рудолф Братанић, Боривоје Гојковић, Александар Ненадовић и Боривоје Поповић.

Музеј је првих месеци свог постојања био привремено смештен у згради Учитељског дома и прву изложбу постављену у овом простору видело је неколико хиљада посетилаца. Пола године након свог оснивања, 22. октобра 1933. године, музеј се сели у кућу Христодулуових, када је и званично отворен под именом Историјско – етнографски музеј града Ниша.

Материјал је био разврстан у седам збирки (праисторија, антика, средњи век, нумизматика, збирка уметничких слика и збирка оружја). Захваљујући смештајним могућностима и могућностима презентације, ова стална музејска поставка, по концепцији, стручном раду и и богатству експоната представљала је једну од најбогатијих у Србији.

У периоду од 1934-39. године, иако без регулисаног питања финансирања, Управа је организовала бројне истраживачке радове на простору Ниша и околине. У археолошким истраживањима учествовала су велика имена археологије тог периода – Никола Вулић, Јован Ковачевић, Боривоје Поповић и Владимир Фјукс. Подигнута је зграда музеја на Медијани и покренуто издавање Моравско археолошког гласника. Други светски рат прекинуо је једну од плоднијих етапа у развоју музеја. Огромну штету нанело је савезничко бомбадовање Ниша, 2. септембра 1944. године, када је зграда музеја страдала од директног поготка бомбе а са њом уништен велики број прикупљених предмета.

После Другог светског рата, Народни одбор општине Ниш обновио је музеј под називом Народни музеј (1947). Будући да је музеј у ратном вихору изгубио комплетну етнографску збирку, а  друге  збирке су биле преполовљене, задатак музејских посленика је било да анимира свест код грађана о потреби за сакупљањем старина. Поред откупа и поклона, музејске збирке су се попуњавале и путем археолошких истраживања.

Музеј је 1950. године пресељен у нове просторије у којима се налази и данас. У зграду у ул. Станка Пауновића (данас ул. Милојка Лешјанина) смештено је историјско одељење под називом Музеј НОБ-а, а у згради бивше банке, ул. Петог конгреса (данас ул. Николе Пашића) изложена је стална археолошка поставка. Године 1951. основана је Уметничка галерија у Синагоги, а наредне године отворено је меморијално одељење Мија Станимировић, чија је поставка скинута 1957. године. Стална поставка спомен музеја на логору Црвени  крст  отворена  је  1967.  године.

У овом периоду начињен је велики искорак у музеолошкој презентацији највише захваљујући упомоћи познатих научних радника из Београда, међу којима предњаче Ђорђе Мано Зиси, Милутин Гарашанин и Миодраг Грбић.

Они иницирају и нову сталну археолошку поставку музеја 1965. године. Наредних деценија Народни музеј постаје институција, која заузима место које јој је по значају и припада.

Музеј је од оснивања комплексног типа. У својим фондовима има преко 40 000 предмета, из области археологије, историје и историје уметности, а поседује и две спомен  збирке, Стевана Сремца и Бранка Миљковића. Народни музеј се стара и о културним добрима од изузетног значаја: археолошко налазиште Медијана, споменик Ћеле кула и меморијани музеј ”12.фебруар”.

Народни музеј Ниш своју делатност спроводи кроз одељења за археологију, нумизматику и епиграфику, историју, историју уметности, етнологију, одељење књижевне заоставштине, едукације, документације и конзервације. Музеј поседује  фотолабораторију и библиотеку са преко 14 000 публикација, међу којима је велики број старих и ретких издања.

Comments are closed.