Изложба Народног музеја Ниш и Музеја града Београда:
Отварање 10. октобра 2019. у Књижевно-меморијалној поставци Стеван Сремац / Бранко Миљковић, четвртак, 19.30, ул. Александра Ненадовића 2а.
Аутор изложбе Татјана Корићанац, музејски саветник МГБ.
Трајање изложбе: 10. октобар – 10. новембар 2019.
Улаз слободан.
У поставци се први пут у Нишу излаже шеснаест оригиналних предмета из Легата Иве Андрића из фонда Музеја града Београда: дипломатски ковчег и свечана дипломатска униформа И. Андрића, фрагменти рукописа на Дрини ћуприја, фотографије из Берлина (1939), пишчеве наочаре, повеља Универзитета у Нишу, прва издања збирки песама Ex PontoиНемири, приповетке Пут Алије Ђерзелеза, документа….
Иво Андрић, живот и дело
Иво Андрић, књижевник, академик,нобеловац,дипломата (Долац код Травника, 9/10. октобар 1892 – Београд, 13. март 1975). Основну школу учио у Вишеграду, гимназију у Сарајеву. Студирао словенске књижевности и историју на Мудрословном факултету у Загребу (1912), Универзитету у Бечу(1913), Филозофском факултету Јагелонског универзитета у Кракову, Пољска (1914) и на Философском факултету у Грацу (1923) где је и докторирао јуна 1924, са дисертацијом Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине.
Као гимназијалац,ватрени је поборник интегралног југословенства. Први је председник Српско- хрватске напредне омладине, а 1912. прикључује се покрету Млада Босна. После Сарајевског атентата (1914) ухапшен је у Сплиту као припадник Младе Босне и проводи девет месеци у затвору у Шибеникуи Марибору, а по изласку бива конфинирану Зеници и Овчареву.Након опште амнестије 1917. прелази у Загреб, а у октобру 1919. уБеограду почиње да ради као чиновник у Министарству вера. Као каријерни дипломата службује у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Ватикану(1920), Букурешту (1921), Трсту (1922), Марсеју (1926), Паризу (1927), Мадриду (1928), Бриселу (1929), Женеви (1930), Берлину (1939–1940). По избијању рата, априла 1941. враћа се у Београд где живи и ради до смрти, 1975. године.Под немачком окупацијом повлачи се из јавног живота, одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору, а из моралнихи патриотских разлога обуставља издавање својих дела. У изнајмљеној соби у Београду,током четири ратне године, у тишини пише своје велике романе. Лето и јесен 1942. проводи у Сокобањи.
После рата, 1946. изабран је за редовног члана САНУ и постаје председник Савеза књижевника Југославије.За епску снагу којом је „обликовао мотиве и судбине из историје своје земље”, 1961. године добија Нобелову награду за књижевност. Последњи пут у јавности наступа на чувеном Књижевном матинеу 1974. у Београду, заједно са Милошем Црњанским, Мешом Селимовићем, Душаном Матићем, Александром Вучом, Бранком Ћопићем, Васком Попом и Стеваном Раичковићем. Преминуо је на ВМА у Београду, 13. марта 1975. године. Кремиран је и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Дело:
Збирке песама: ExPonto (Загреб, 1917), Немири (1919); приповетке: Пут Алије Ђерзелеза(1920),Мост на Жепи (1928), Аникинавремена (1931); романи:НаДрини ћуприја, Травничка хроника и Госпођица (објављени1945),Проклетаавлија (1954). Постхумно: Кућа на осами и Омер-паша Латас.Превођен је на многе светске језике.
Андрићеве посете Нишу: 1945, 1947, 1965, 1968.
Андрић се на путу за Софију на Конгрес бугарских писаца краће време задржао у Нишу 1945. године. Други пут је боравио у Нишу марта 1947. када је одржао предавање радницима и грађанима Ниша поводом битке код Стаљинграда под насловом „Утисци из Стаљинграда”.
На отварању Универзитета у Нишу октобра 1965. на Летњој позорници у Тврђави говорио је првој генерацији студената о значају уметности, одржавши беседу„Прозор који гледа у пределе уметности”.Приликом своје посете Нишу 1968. разговарао је са нишким писцима, посетио Гимназију „Стеван Сремац”, Дуванску индустрију и Логор на Црвеном крсту.
Његови говори, као и потоњи искази о боравку у Нишу, драгоцено су сведочанство о развоју и отварању Ниша према свету науке и културе.