Концентрациони логор на Црвеном крсту у Нишу формирали су Немци у септембру 1941. године. У логору су били заточени родољуби, без обзира на политичку опредељеност, као и велики број Јевреја и Рома. Од преко 30.000 људи затвореника, више од 10.000 је стрељано на Бубњу, а велики број је интерниран у Аустрију, Немачку, Пољску и Норвешку где су били принуђени на робовски рад. Мучења, злостављања, стрељања, неподношљиви услови боравка, хладноћа, глад, систематски су примењивани против обичних људи чија је најчешћа кривица била то што су Срби, Јевреји или Роми. Група од 147 голоруких логораша је 12. фебруара 1942. напала стражаре и покушала пробој из логора. У томе је успело њих 105, а 42 су оставила своје животе на логорским жицама. То је било прво организовано бекство из неког логора у поробљеној Европи. Немци су још више појачали терор, све до 14. септембра 1944. када су, месец дана пре ослобођења Ниша, напустили логор.
После рата прикупљен је обиман материјал који обухвата документа, исправе, писма, оружје, личне предмете и фотографије логораша. У згради логора на 25-годишњицу пробоја логораша 12. фебруара 1967. године, отворен је Меморијални музеј „12. фебруар”, као вечито сећање на страдање, херојски отпор, али и као опомена да се злочини не смеју заборавити.