Дана 27. августа у 13 часова у галерији Књижевно меморијалне поставке Стеван Сремац / Бранко Миљковић (Ул. Александра Ненадовића 2а) отвара се изложба Народног музеја Ниш, Народног музеја Топлице и Народне библиотеке „Раде Драинац“ из Прокупља
РАДЕ ДРАИНАЦ (1899 – 1943)
ЖИВОТ И ДЕЛО
Аутор изложбе и каталога је Драган Огњановић, асарадник Дарко Жарић.
На отварању ће Драинчеве стиховеказивати драмски уметник Вице Дардић, а беседу о песнику„Раде Драинац у српској књижевности“др Горан Максимовић..
Изложба ће бити отворена до 20. септембра 2018. године. Улаз слободан.
Радно време је од 12 до 18 сати радним данима, викендом од 10 до 15 сати, понедељком затворено.
О Радету Драинцу*:
Раде Драинац – песник, приповедач, романсијер, есејист, новинар (Трбуње, код Блаца, Топлица, 16. VIII 1899 – Београд, 1. V 1943).Родио се у сиромашној сеоској породици Јовановића. Отац Недељко – самоуки зидар, печалбар, предузимач; мајка Руменија – домаћица. На крштењу је добио име Радојко, које ће у двадесет трећој години, заједно с презименом Јовановић, заменити књижевним – Раде Драинац.
Основну школу завршио је у Блацу. Године 1911. дају га на обућарски занат у Прокупљу, који он напушта и уписује се у прокупачку гимназију, да би по завршеном првом разреду прешао у гимназију у Крушевцу. У лето 1913. бежи од куће и неко време проводи у Београду. Као средњошколац, прелази 1915. са српском војском преко Албаније. У Француској је од јануара 1916, где наставља школовање: најпре у Лиону, потом у Сент Етјену и Болијеу. Предан писању, занемарује школу и одмах по свршетку рата стиже у Париз, где једно време ради у фабрици, да би се почетком 1919. сасвим препустио боемији.
У Србију се враћа с пролећа 1919, а од јесени исте године, иако са честим прекидима, Београд постаје место његовог сталног боравка. „Одомаћује“ се у кафани „Москва“, главном састајалишту модернистички настројених писаца и уметника – повратника из рата. У листовима Балкан, Београдски дневник и Стара Србија отпочиње 1920. новинарску каријеру, коју ће касније наставити у Новостима, Самоуправи, Времену, Правди и Политици: новинско репортерство и путописни извештаји са југословенских простора и из иностранства (Грчка, Француска, Чехословачка, Пољска, Аустрија, Бугарска) биће му главни извор материјалне егзистенције.
Почетком априла 1922. штампа прву свеску свог часописа Хипнос, одређујући га као „месечну ревију за интуитивну уметност“; печат броју даје уводни текст „Програм хипнизма“, којим с једне стране обзнањује своје приклањање токовима поратне књижевне авангарде, а с друге – оцртава основ властите „хипнистичке“ поетике. Уместо другог (и последњег) броја Хипноса (који ће изаћи јануара 1923), маја 1922. појављује се једини број другог његовог часописа – Ново човечанство, „интернационалне ревије за културне проблеме“. То нису једина Драинчева гласила: 1932. основао је Фронт (2 броја), 1936–1937. издавао часопис Слика актуелних догађаја – САД (13 бројева), 1939. покренуо Нову бразду (1 број).
У мају 1926 стигао у Париз, у којем живи као песник-апашalà Вијон, једно време свирајући у биоскопу „другу виолину“ уз пројекције немих филмова. Наредне године испуњене су му интензивним књижевним радом и путовањима по земљи и иностранству, која предузима као Правдин новинскирепортер. Од средине тридесетих све више се окреће друштвеним аномалијама, политичкој проблематици – „социјалне хронике“ објављиване у Правди 1934–35. два пута ће га одвести на суд. Правду напушта 1936. и, како је остао без редовних прихода, запошљава се у агенцијском одељењу Централног прес-бироа, за који пише кратке прилоге о културним и књижевним збивањима.
Због честог побољевања, све више времена проводи у завичају. Објављује нове песме, полемише са социјалним писцима. Туберкулоза узима мах, увелико „баца крв“ одлазећи у марту 1941. на војну вежбу. Мобилисан као митраљезац, учествује код Ужица у борбама против немачког освајача. Почетком зиме хапсе га четници под оптужбом да је комуниста и затварају у Блацу, одакле ће га спасти писмене гаранције „виђених“ Топличана.
Од лета 1942. налази се у санаторијуму на Озрену, близу Соко Бање, где га повремено обилази Иво Андрић. Лечење му не помаже и у пролеће 1943, с грудобољом у одмаклом стадијуму, долази у београдску Државну општу болницу, где 1. маја умире. Као сиромах без игде ичега, сахрањен је два дана касније о трошку Општине на београдском Новом гробљу. Глумац Миливоје Живановић рецитовао је његову песму „Нирвана“ док су спуштали ковчег у раку.
Драинац спада међу најинтересантније појаве у српској књижевности између два светска рата. У првој, парнасо-симболистичкој фази његовог певања, у којој му је омиљени стих дванаестерац (збирке Модри смех /1920/ и Афродитин врт /1921/), преовлађују мотиви платонске еротике, пролазности и Бога. Битна је друга, авангардна етапа Драинчевог стварања, коју 1922. озакоњује манифестима „Програм хипнизма“ и „Ново човечанство“. У збиркама Воз одлази (1923), Лирске минијатуре (1926),Бандит или песник (1928) и Банкет (1930), доминантни су мотиви сна, космополитскога путовања, словенства, дехуманизованог савременог града, песника и његовог страдалничког живота у непесничком и нељубавном свету – све дато у стиху ироничном и црнохуморном, слободном од свих канона, раздешеном и подвргнутом свим могућим видовима језичкостилскога и обликовног експериментисања, у метафоричким низовима чији се ритам и мелодија испољавају као динамична синтеза времена и простора. Трећа, завршна фаза лиричара Драинца протиче у знаку његовог све већег удаљавања од модернизма. Најавили су је 1931. програмски радови „Књижевни леви фронт“ и „Манифест № 1“, који, парадоксално, продубљују његове сукобе с надреализмом у одласку и социјалним покретом писаца у надирању. Самотност и уклетост свога песничког постојања потврдиће навелико традиционализованим говором збирки из 1938: Улис и Човек пева, и Дахом земље из 1940.
Драинчеве приповетке (Срце на пазару, 1929), романи (најбољи: Шпански зид, 1930), путописи и фељтони (постхумно, Путујем, путујем и Лепоте и чуда Париза, обе у оквиру Сабраних дела /прир. Гојко Тешић/, Београд 1999), критике и есеји (Расветљење /1928/, Осврти /1938/), књижевне полемике и политичка публицистика (Без маске и Издајство интелектуалаца, 1999), драма Азил за бескућнике… (1993) и ратни дневнички записи Црни дани (1963) – немају израз, самосвојност и значај његове поезије и песничких манифеста (Силазак с Олимпа, СД, 1999).
Дела Радета Драинца
Модри смех, Београд 1920; Афродитин врт, Прокупље 1921; Еротикон, Београд 1923; Воз одлази, Београд 1923; [са Мони де Булијем] Две авантуристичке поеме, Београд 1926; Лирске минијатуре, Скопље 1926; Бандит или песник, Београд 1928; Срце на пазару, Београд 1929; Шпански зид. Наша љубав, Београд 1930; Банкет, Београд 1930; Расветљење, Београд 1934; Драгољуб Јовановић или сељачки Наполеон, Београд 1935; Узурпатори (Узуновић, Јевтић и В. Поповић), Београд 1935; Улис, Београд 1938; Осврти, Београд 1938; Човек пева, Београд 1938; Дах земље, Београд 1940; Црни дани (прир. Р. Пешић), Београд 1963; Азил за бескућнике или универзална радионица мртвачких сандука Русин а. д. (прир. Р. Пешић); Пламен у пустињи (прир. Н. Јешић), Београд 1993. – Дела Радета Драинца, 1–10 (прир. Г. Тешић), Београд 1998–1999.
*Аутор текста Ј. П.
