Меморијална збирка Стеван Сремац
Стеван Сремац, акдемик, историчар,професор, књижевник, рођен је у Сенти 11/23. новембра 1855. године,преминуоу Сокобањи 12/24. августа 1906. године. Основну школу завршио је у Сенти, гимназију у Београду где је студирао и дипломирао на Великој школи, историјско – филолошки одсек (1874 – 1878). Учествује као добровољац у Другом српско – турском рату (1877/78), а после окончања рата неколико месеци ради као практикант у Министарству финансија у Београду. Службовао је као професор историје и српског језика и књижевности у нишкој гимназији (1879 – 1892), и краће време у Пироту (1881- 1883). По одласку из Ниша 1892. до своје смрти 1906. био је професор у београдским гимназијама.Сремчево књижевно дело припада српском реализму у коме је портретисао живот и ликове војвођанске, београдске и нишке средине са краја 19. века. Најзначајнија дела су историјске приповетке Из књига староставних, Поп Ћира и поп Спира, Кир – Герас, Вукадин, ЗонаЗамфирова, Ивкова слава, Ибиш – ага,бројне мање приче и полемички написи. За свој национални и просветитељски рад, Сремац је за живота одликован орденом Таковског крста IVстепана (1896) и са два ордена Светог Саве IV и III реда (1900, 1904 ).
Збирка Стеван Сремац формирана је од пишчеве заоставштине откупљене 1951/52.год. од пишчевог пријатеља,биографа и књижевника Милорада Павловића Крпе, два предмета откупљена су 1961. и 1968. од Ангелине Павловић, снахе М. Павловића.Збирка је 2012. године приновљена поклоном дародаваца, књижевника Косте Димитријевића и историчара уметности Николе Кусовца.Збирка садржи 179 предмета и Сремчеву личну библиотеку са 447 књига. У збирци су Сремчеви оригинални рукописи(33) и рукописи његовог ујака Јована Ђорђевића, писца српске химне (16),које је Сремац сачувао после његове смрти 1900. године. Колекција рукописа садржи фрагменте оригиналне прве верзије романа Зона Замфирова,целовит рукописприче Ибиш – ага,одломке рукописа Кир – Герас, приче Дим у дим, Либаде, Идеал, припреме и белешке за школска предавања из историје, фотографије, дописне карте и рачуне из трговине, школске географске карти штампане у Бечу ( 1880), личне предмете, две уметничке слике(аутор једне, Сан краљевића Марка (око 1900) је Кирил Кутлик), литографије, комадни намештај радне собе у Нишу и Београду(писаћи и салонски сто,радна и столица за одмарање, етажер за књиге, Сремчев штап и оригинални штап Ибиш – аге). У фонду рукописа Јована Ђорђевићасу његове ране песме: Мојапесма, Кнез Паво, мемоарски спис,Необични доживљаји мог оца и ујака у рату српско – мађарском 1848 – 49, Писмо родитељима и др.У фонду Сремчеве библиотеке, поред књига на српском језику, мањи број књига писано је славеносрпским језиком,неке од њих штампане су рускословенском црквеном ћирилицом и руском грађанском ћирилицом.Део књига је на страним језицима: немачком, руском, француском, бугарском, немачком, латинском и мађарском језику. Изузетна вредност библиотеке је у томе што многи примерци спадају у категорију старе књиге: најстарија издање је Библија издата у Москви 1762. на руском црквено – словенском језику,затим дела Вука Караџића од 1845 до 1857. штампана у Бечу у штампарији Јерменског манастира, Мала Србска граматика Ђуре Даничића из 1850. и др.
Материјал из збирке излаган је у Спомен – соби Стевана Сремца и на више студијских изложби : Стеван Сремац – грађанин и песник старог Ниша (1980), Нишка времена Стевана Сремца 1879 – 1892 (2005), Стеван Сремац, академик и академац (2011). Збирка је публикована у Каталогу заоставштине Стевана Сремца (2005), фонд личне пишчеве библиотеке у Каталогу библиотекеСтевана Сремца (2004) и дигитализована је 2014. године. Рукописна грађа, архивалије и Сремчева лична библиотека, 2014. проглашене су за културно добро од великог значаја.( Ј.М.)
Меморијална збирка Бранко Миљковић
Бранко Миљковић (Ниш, 1934 – Загреб, 1961), песник, филозоф, есејист, преводилац и критичар, најистакнутији песник (нео)симболиста српске модерне поезије друге послератне песничке генерације педесетих и шездесетих година XX века. У књижевну историју ушао је као песник бриљантне версификације, мајстор лирске форме чија поетика је ослоњена на споју надреализма,руског и француског симболизма, хеленске филозофије и националне епске баштине.
Основну школу и гимназију завршио је у Нишу, Филозофски факултет – групу за филозофију, завршио у Београду (1957). За живота објавио је пет књига песама : Узалуд је будим (1957), Смрћу против смрти (1959, са Блажом Шћепановићем), Порекло наде (1960), Ватра и ништа (1960), у издању Задужбине Рас библифилско издање патриотске поезије Крв која светли (1961). Преводио је руске и француске песнике, објавио низ есеја, приказа, критичарских текстова, био уредник књижевних листова и часописа у Београду Видика и Књижевних новина и загребачке Књижевне трибине, члан Удружења књижевника Србије и Југославије и Заједнице европских писаца (COMES) , са седиштем у Риму, примљен почетком фебрура 1961. За збирку песама Ватра и ништа добио је Октобарску награду града Београда (1960). Превођен је на више од двадесет светских језика, уврштен у бројне антологије у земљи и иностранству. Постхумно су објављене изабране песме (Песме, Просвета, Београд, 1965.) и Сабрана дела у четири тома (Градина, Ниш, 1972.)
Поводом десетогодишњице од смрти песника 1971. његову заоставштину породица Миљковић је поклонила граду Нишу коју је преузео Народни музеј на старање и формирао збирку Бранко Миљковић. Део преостале заоставштине, комадни намештај радне собе песника, породица је поклонила 1981. године. Збирка броји 1.173 предмета и песникову личну библиотеку са 444 примерака књига (монографске и серијске публикације и 39 књига са посветом). У збирци је колекција од 432 рукописа оригиналних песама, преводи руских и француских песника, есеја, критичких текстова, белешке и исписи из филозофске и књижевне литературе, хронолошки раздељени по настанку, пре 1953. рани рукописи, и после, од 1953. до 1960.године. Колекција преписке садржи 222 јединице: писма савременика, разгледнице, посетнице, позивнице, телеграме, личну и пословну преписку. Два писма су од изузетног значаја за песникову књижевну биографију – писмо француског песника Алена Боскеа (1960) и Ђанкарла Вигорелија (1961) италијанског књижевника и генералног секретара Заједнице европских писаца (COMES) са седиштем у Риму. У фонду збирке су лична документа и предмети, одевни предмети, фотографије и породични фото – албум, повеља о Октобарској награди града Београда (1960), комадни намештај радне собе из Ниша и Београда, хемеротека, студијски и документарни материјал збирке.
Фонд збирке је више пута селективно излаган у оквиру Спомен – собе и на две студијске изложбе са пратећим каталозима: поводом двадесетогодишњице смрти песника 1981. изложба Бранко Миљковић – њим самим, и у склопу обележавања педесет година од смрти 2011, изложба Бранко Миљковић – поезија као судбина. Збирка је делимично публикована у Каталогу изложбе 2011, фонд личне библиотеке у публикацији Каталог библиотеке Бранка Миљковића (2011). Избор из преписке приређен је у књизи Бранко Миљковић, преписка, документи посвете (2012). Збирка је дигитализована 2014. године. Рукописна грађа, архивалије и Миљковићева лична библиотека проглашене су 2014. за културно добро од великог значаја.
