БОЖА ИЛИЋ

Бoжа Илић је најпознатији сликар и вероватно један од најзначајнијих уметника пониклих у Топлици. Рођен је 27. априла 1919 год. у Житном Потоку код Прокупља. Животни пут га, упркос таленту, није одмах усмерио ка ономе што је обележило сав његов живот, ка сликарству. Прву деценију и по, током одрастања, био је је ускраћен за искуство спознаје уметности. Ипак, прст судбине га је дотакао када је напунио петнаест година. У његово родно село дошао је тада иконописац да ослика цркву узевши њега, једног од најбољих ученика, за помоћника. Ту је први пут видео како настаје слика. Опчињен оним што је тада видео, добивши успут шансу да и сам нешто ослика, успео је да за кратко време а на опште изнађење, начини лепу копију иконе Светог Николе. Понесен новим искуством, он путује по селима у околини и осликава цркве. Таленту који је поседовао, то није могло да задовољи апетите за даљим напредовањем, па се убрзо скрасио у Житном Потоку, одакле га, захваљујући заузимању угледнијих мештана шаљу у Београд на школовање.

Прва фаза боравка у новој средини је учење сликарства код Бете Вукановић и Љубе Ивановића а потом се уписује у уметничку школу 1937 год. По завршетку уписује Ликовну академију у класи Мила Милуновића и завршава је 1945 год.

Овде се треба осврнути на то да је Божа у раном детињству остао без слуха, те није био мобилисан током рата.

На ликовну сцену ступа као школовани уметник, поткован значајним сликарским умећем. Знање које је тада поседовао било је преточено од,  најзначајнијх уметника и педагога нашег сликарства.

Било је то на четвртој УЛУС-овој изложби где је приказао композицију ”Логор”’. Следи пета изложба исте године где је изложио два велика платна, ”По босанским шумама” и ”Праље”. Тада је скренуо пажњу на себе и свој таленат, да би на шестој изложби монументалном композицијом ”Вјазма”, доживео опште похвале како публике, тако и критике. За тај период везан је, готово вртоглав успон. Теоретичари га проглашавају уметником за ново време, време реалног сагледавања друштва које хрли у нове победе и светлију будућност. Свакако да се ту може јасно увидети извесна политичка и идеолошка подобност, која се није могла избећи. Послератне године су време где се у службу изградње социјализма стављају сви расположиви облици јавне делатности , па  и уметност.

Функција уметничког дела постала је политичка, са задацима величања друштва и система, подстицања појединца да допринесе напретку и учвршћивања вере у победу новог ”бескласног” друштва над декадентним, старим, назадним … Стога је уметничко дело морало бити ”предвидиво”, јасно насликано и без икаквог двоумљења које би створило недоумицу у вези са поруком намењеној масама. Није било места било каквој експресивности, деструкцији форме током изражавања или личног погледа на свет уколико није стриктно повезан са социјалистичким поимањем друштва.  Многа дела из тог времена су стога у принципу, празна, урађена ”без живота”,  ради постизања формалних предуслова. Управо из тог, по уметност тешког времена, Божа Илић израста у главног протагонисту стила и епохе. Он са изузетном снагом и темпераментом, израђује монументална платна што по многима, може да захвали вештини и прекаљености стеченим за време сликања цркава, пре школовања. Може се претпоставити да је свет доживљавао као визију своје младости, уткавши у њега романтизам нације у повоју. О њему похвале и хвалоспеве пишу један Милован Ђилас, Грга Гамулин, Јован Поповић, Радован Зоговић, Ото Бихаљи-Мерин. Истичу га као сликара и производе га у љубимца публике.

Било је то време, готово сна, оног најслађег , за момка са обронака Житног Потока. Али у времену брзих промена, долази и до разлаза СФРЈ са Стаљином, следи резолуција Информбироа. Земља се окреће ка новим друштвеним процесима, долази до супростављања соцреалистичкој уметности. То је обележено Лубардином изложбом 1951 год. И неким догађајима на пољу књижевности (Крлежа), чиме се практично раскрстило са новом-старом уметношћу. Многи од оних торетичара и јавних  радника-политичара, мало раније споменутих у тексту као славитеља  Боже Илића, сада се хитро осврућу не би ли одабрали жртвено јагње, које ће оцрнити, бацити оптужбе на њега и ”стаљинистичку” уметност, не би ли показали (има ли ичег лицемернијег), како су они опет на правом путу. Као најистакнутијег, нови-стари челници ради доказивања сопствене подобности, усмеравају отровне стреле искључиво ка њему.

Божа Илић пада у немилост, заједно са својом уметношћу, одлази у други план. Покоравајући се новонасталим околностима, он је потражио непосредни контакт са природом и када га је успоставио није га напуштао до краја живота. Након свих догађаја није се више никад осврнуо на соцреализам, не говорећи ништа ни за ни против.

Из овог кратког прегледа  стваралаштва Боже Илића, јасно се диференцирају две фазе. Прва до 1950 , и она друга – до краја живота, можда запостављена али благородна. Целокупан рад се, ипак, може, пажљивим праћењем, разлучити на неколико мањих интересантних периода.

Божин излазак у природу и светлост доводи га у блискост са импресионизмом и експресионизмом. Из пећине са слике ”Вјазма” и градилишта са Новог Београда, Божа се упућује и до мора, Дубровника, те налази заједничку сликарску нит родног краја и приморских крајолика. Забележен је и уметников боравак у Паризу, раних 50.-их и уметниково одушевљење романтичарима, посебно Делакроом.

Касније, шездесетих, опет уводи новине у поступак сликања, а то су графицизам и  превлађивање сивих, смеђих и плавих тонова у палети.  Поново се обрео у Паризу, и пропутовао Канадом. Одатле потичу слике париских предграђа, катедрела, кафана и улица, али не долази до расветљавања палете. Као по инерцији, или као плод  унутрашње борбе, ни седамдесетих не бележимо превелику радост и разиграност. Тада се оријентише ка ликовима људи из родног краја: ту су групе музичара, мртве природе са петловима, срнама, зечевима и воћем. Овде долазимо до крајње тачке, путешествија и склоности уметника ка минималистичким форматима. Они су величине ђачке свеске, па и мањи, што је својеврстан контрапункт монументалним композицијама са академских почетака.

Када се сагледа све заједно, сликарство Боже Илића се одликује бурном емотивношћу, раскошним потезима и понегде распеваношћу. Посредством својих слика он нам се представља духом народног човека, неоптерећеног помодарством и улизивачким гестовима својственим, многим лажним величинама које је на изглед историја мазила. Он је упркос свему, опстао на ветрометини попришта где вас данас хвале, а сутра пљују, што је најбољи доказ да је био запажен и сврстан у ред повлашћених величина које су умеле да саме утру сопствени пут у и кроз историју. Снагом  коју је носио у себи, као Божјим даром , Божа је, после једног порушеног моста, себи саградио други преко кога је усмерио енергију да покрене све од нуле у тренутку кад је већ био на Олимпу. Не жмурећи, него широм отворених очију, како би упио светлост и боје из крајолика посутих  по брежуљцима родног краја. То може само један од хиљаду, обдарен, да се као Феникс из пепела поново роди, уметник, наочиглед нас,  сведока једне неправедне борбе.

Привидно деценијско таворење, је као иза завесе открила стотине  дела на уметничку сцену која се једном животном часу тако жестоко обрачунала са њим.

Данас је успостављена награда под именом Боже Илића, великог сликара, ликовна колонија Меморијал Божа Илић. Можда то и није довољно да се спере неправда  са лика  великана, али одавали ми почаст њему или не, његово сликарство ће највише говорити о њему, као ламент над Топлицом, Србијом и далеко шире.

Драган Поповић, виши кустос

Музеј Топлице у Прокупљу