Ниш је град дуге и богате прошлости. Налази се у Нишкој котлини у којој су се укрштале две главне природне саобраћајнице старог Балкана. Са територије града и његове околине археолошки налази потврђују културно – историјски развој током више хиљада година. На низу локалитета посведочени су налази из свих епоха праисторије од неолита до млађег гвозденог доба. Два најзначајнија налазишта су Бубањ и Велика хумска чука. Насеља на овим локалитетима налазе се на доминантним узвишењима погодним за одбрану и осматрање. На основу резултата истраживања и изузетног знчаја пронађених керамичких налаза издвојена је посебна бубањско – хумска група средњебалканског подручја.
Најстарије насеље на Бубњу припада неолиту. У прелазном периоду од неолита у метално доба, у енеолитском слоју, издвојена су четири хоризонта становања. Најмлађе насеље на Бубњу датовано је у рано бронзано доба (Бубањ III).
Најстарије насеље на Великој хумској чуки настало је на прелазу из неолита у метално доба и наставило је да живи и кроз период бронзаног и гвозденог доба.
Вишеслојно праисторијско насеље откривено је на терену античке Медијане. То је главно налазиште Медијана групе (Медијана I-III) која је распрострањена у околини Ниша и припада крају бронзаног доба и прелазном периоду у гвоздено доба.
Римски и антички град Наисус настао је, постојао, опстајао и нестао у западном делу просторне Нишке котлине, неправилног елипсастог облика која се простире у правцу исток – запад. Широка је 22 а дуга око 44 km, захвата површину од око 630 km2 и једна је од најмањих у Јужноморавском региону. Котлина је у долинским усецима Нишаве, Кутинске реке и Јужне Мораве у изузетно повољној вези са осталим котлинама тог региона: Белопаланачком, Заплањском, Лесковачком и Алексиначком.
Кроз те усеке и клисуре пролазиле су античке саобраћајнице које, као и данашње, спајају Европу са Јадранским, Егејским и Црним морем, путеви који су значајно доприносили промету, трговини, економским, културним токовима и свему другом неопходном и важном за живот људи и оног и овог времена. Наис је заузимао централни положај у римској провинцији Горњој Мезији која се простирала на терену који обухвата данашњу Србију.
Порекло имена града до сада није поуздано утврђено. Археолози, историчари и лингвисти остали су неусаглашени и подељени,предлажући различита решења: од тога да је оно келтско, трачко, илирско, преиндоевропско, до тога да је град добио име по реци на којој се налазио.
И као што сви градови света и цивилизације имају, по неписаним правилима природе, свој почетак, живот и крај и Наисус доживљава пропаст у V и VI веку наше ере. Тај период је кобан како за становнике Балкана тако и за Римску империју уопште. На Балканском полуострву и у источној Европи дошло је до великих социјалних и етничких ломова и миграција многих народа и племена који руше одбрамбене системе на Дунаву и у својим пљачкашким походима пустоше градове Илирика и Тракије. У тим налетима Наис је освојан у неколико наврата. Прво су га опсели и опустошили Хуни 441. године, затим Готи 471, Словени 578-579. и, по својој прилици, Авари 587. године. После тих разарања градско становништво побегло је на југ у утврђени Солун. Живот у граду замро је око 614. године наше ере што је и крај антике у Наису. Његови остаци налазе се данас дубоко испод турске тврђаве и савременог Ниша. Срећом, макар посредно, о његовом социјалном, духовном, историјском, културном и економском животу, можемо делимично судитина основу археолошког материјала представљеног на изложби.
Најстарији новац који потиче из Ниша и његове околине указује на трговинске везе са грчким и римским светом. Од тада, крзо векове и цивилизације, постојање новца као средстваза размену добара осведочено је на овом тлу честим и великим налазима. Новац се на подручју Ниша и региона почео употребљавати у предримско доба. Новац из доба Римског царства пронађен у Наису и на његовој територији веома је бројан. Налази се у сва три метала: злату, сребру и бронзи, и различитих је номинала. Појединачни налази римског царског новца могу се хронолошки разврстати од I века до средине V века. У нишком Народном музеју налази се неколико остава римског сребрног новца од којих су најзначајније две: остава денара из Каменице и велика остава антонинијана са ужег подручја града. После поделе Римског царства 395. године на Западно и Источно царство као платежно средство на подручју Ниша служио је новац и једног и другог царства, о чему сведочи и присуство византијског новца из V-XIII века.
Камени споменици који се чувају у музеју у Нишу потичу из античког Наиса и са његове територије (Равна, Г. Матејевац, Нозрина, Осмаково). Разнородни су по садржају и могу се поделити на: заветне, надгробне и грађевинске споменике. Имају урезан натпис на латинском језику (изузетак чине вотивне иконе и скулптуре на којима је натпис на грчком језику).
Споменици обухватају веома дуг временски период од око шест векова: од доласка Римљана у ове области пред крај I века пасве до VI века. Значај епиграфског материјала веома је велики за историју града Наиса пошто се налази у провинцији Горњој Мезији за коју антички писци не показују непосредан интерес. У текстовима натписа садржани су подаци за проучавање становништва и његове социјалне структуре, затим административне организације града, боравка војних јединица, верских прилика у граду, уметности, обичаја, језика и опште културе и степена писмености. Побројане елементе за изучавање историје једног града сазнајемо како из садржаја натписа тако и из облика споменика, симбола и украса на њему.
О досељавању Словена и њиховом развоју на овом простору везаном за VI-VII век налазимо податке у византијским изворима, који се своде на ратна збивања и походе, да би се након тога тек у XI веку помињао град под именом NISOS, не само као утврђен, већ и тако развијен да је у време великог жупана Стефана Немање (1166-1196) био један од најпознатијих српских градова са претензијом да постане престоница српске државе, што потврђују изложени археолошки предмети.
