RADE DRAINAC (1899 – 1943) ŽIVOT I DELO

Dana 27. avgusta u 13 časova u galeriji Književno memorijalne postavke Stevan Sremac / Branko Miljković (Ul. Aleksandra Nenadovića 2a) otvara se izložba Narodnog muzeja Niš, Narodnog muzeja Toplice i Narodne biblioteke „Rade Drainac“ iz Prokuplja

RADE DRAINAC (1899 – 1943)

ŽIVOT I DELO

Autor izložbe i kataloga je Dragan Ognjanović, asaradnik Darko Žarić.

Na otvaranju će Drainčeve stihovekazivati dramski umetnik Vice Dardić, a besedu o pesniku„Rade Drainac u srpskoj književnosti“dr Goran Maksimović..

Izložba će biti otvorena do 20. septembra 2018. godine. Ulaz slobodan.

Radno vreme je od 12 do 18 sati radnim danima, vikendom od 10 do 15 sati, ponedeljkom zatvoreno.

O Radetu Draincu*:

Ra­de Drainac – pe­snik, pri­po­ve­dač, ro­man­si­jer, ese­jist, no­vi­nar (Tr­bu­nje, kod Bla­ca, To­pli­ca, 16. VI­II 1899 – Be­o­grad, 1. V 1943).Ro­dio se u si­ro­ma­šnoj se­o­skoj po­ro­di­ci Jo­va­no­vi­ća. Otac Ne­delj­ko – sa­mo­u­ki zi­dar, pe­čal­bar, pred­u­zi­mač; maj­ka Ru­me­ni­ja – doma­ći­ca. Na kr­šte­nju je do­bio ime Ra­doj­ko, ko­je će u dva­de­set tre­ćoj go­di­ni, za­jed­no s pre­zi­me­nom Jo­va­no­vić, za­me­ni­ti knji­žev­nim – Ra­de Dra­i­nac.                                               

ško­lu za­vr­šio je u Bla­cu. Go­di­ne 1911. da­ju ga na obu­ćar­ski za­nat u Pro­ku­plju, ko­ji on na­pu­šta i upi­su­je se u pro­ku­pač­ku gim­na­zi­ju, da bi po za­vr­še­nom pr­vom raz­re­du pre­šao u gim­na­zi­ju u Kru­šev­cu. U le­to 1913. be­ži od ku­će i ne­ko vre­me pro­vo­di u Be­o­gra­du. Kao sred­njo­ško­lac, pre­la­zi 1915. sa srp­skom voj­skom pre­ko Al­ba­ni­je. U Fran­cu­skoj je od ja­nu­a­ra 1916, gde na­sta­vlja ško­lo­va­nje: naj­pre u Li­o­nu, po­tom u Sent Etje­nu i Bo­li­jeu. Pre­dan pi­sa­nju, za­ne­ma­ru­je ško­lu i od­mah po svr­šet­ku ra­ta sti­že u Pa­riz, gde jed­no vre­me ra­di u fa­bri­ci, da bi se po­čet­kom 1919. sa­svim pre­pu­stio bo­e­mi­ji.                                     

U Sr­bi­ju se vra­ća s pro­le­ća 1919, a od je­se­ni iste go­di­ne, iako sa če­stim pre­ki­di­ma, Be­o­grad po­sta­je me­sto nje­go­vog stal­nog bo­rav­ka. „Odo­ma­ću­je“ se u ka­fa­ni „Mo­skva“, glav­nom sa­sta­ja­li­štu mo­der­ni­stič­ki na­stro­je­nih pi­sa­ca i umet­ni­ka – po­vra­tni­ka iz ra­ta. U li­sto­vi­ma Bal­kan, Be­o­grad­ski dnev­nik i Sta­ra Sr­bi­ja ot­po­či­nje 1920. no­vi­nar­sku ka­ri­je­ru, ko­ju će ka­sni­je na­sta­vi­ti u No­vo­sti­ma, Sa­mo­u­pra­vi, Vre­me­nu, Prav­di i Po­li­ti­ci: no­vin­sko re­por­ter­stvo i pu­to­pi­sni iz­ve­šta­ji sa ju­go­slo­ven­skih pro­sto­ra i iz ino­stran­stva (Grč­ka, Fran­cu­ska, Če­ho­slo­vač­ka, Polj­ska, Austri­ja, Bu­gar­ska) bi­će mu glav­ni iz­vor ma­te­ri­jal­ne eg­zi­sten­ci­je.                                                                                                                                                                                

Po­čet­kom apri­la 1922. štam­pa pr­vu sve­sku svog ča­so­pi­sa Hip­nos, od­re­đu­ju­ći ga kao „me­seč­nu re­vi­ju za in­tu­i­tiv­nu umet­nost“; pe­čat bro­ju da­je uvod­ni tekst „Pro­gram hip­ni­zma“, ko­jim s jed­ne stra­ne ob­zna­nju­je svo­je pri­kla­nja­nje to­ko­vi­ma po­rat­ne knji­žev­ne avan­gar­de, a s dru­ge – ocr­ta­va osnov vla­sti­te „hip­ni­stič­ke“ po­e­ti­ke. Ume­sto dru­gog (i po­sled­njeg) bro­ja Hip­no­sa (ko­ji će iza­ći ja­nu­a­ra 1923), ma­ja 1922. po­ja­vlju­je se je­di­ni broj dru­gog nje­go­vog ča­so­pi­sa – No­vo čo­ve­čan­stvo, „in­ter­na­ci­o­nal­ne re­vi­je za kul­tur­ne pro­ble­me“. To ni­su je­di­na Dra­in­če­va gla­si­la: 1932. osno­vao je Front (2 bro­ja), 1936–1937. iz­da­vao ča­so­pis Sli­ka ak­tu­el­nih do­ga­đa­ja – SAD (13 bro­je­va), 1939. po­kre­nuo No­vu bra­zdu (1 broj).                                                                  

U ma­ju 1926 sti­gao u Pa­riz, u ko­jem ži­vi kao pe­snik-apašalà Vi­jon, jed­no vre­me svi­ra­ju­ći u bi­o­sko­pu „dru­gu vi­o­li­nu“ uz pro­jek­ci­je ne­mih fil­mo­va. Na­red­ne go­di­ne is­pu­nje­ne su mu in­ten­ziv­nim knji­žev­nim ra­dom i pu­to­va­nji­ma po ze­mlji i ino­stran­stvu, ko­ja pred­u­zi­ma kao Prav­din no­vin­skire­por­ter. Od sre­di­ne tri­de­se­tih sve vi­še se okre­će dru­štve­nim ano­ma­li­ja­ma, po­li­tič­koj pro­ble­ma­ti­ci – „so­ci­jal­ne hro­ni­ke“ ob­ja­vlji­va­ne u Prav­di 1934–35. dva pu­ta će ga od­ve­sti na sud. Prav­du na­pu­šta 1936. i, ka­ko je ostao bez re­dov­nih pri­ho­da, za­po­šlja­va se u agen­cij­skom ode­lje­nju Cen­tral­nog pres-bi­roa, za ko­ji pi­še krat­ke pri­lo­ge o kul­tur­nim i knji­žev­nim zbi­va­nji­ma.                                                                                                                                             

Zbog če­stog po­bo­lje­va­nja, sve vi­še vre­me­na pro­vo­di u za­vi­ča­ju. Ob­ja­vlju­je no­ve pe­sme, po­le­mi­še sa so­ci­jal­nim pi­sci­ma. Tu­ber­ku­lo­za uzi­ma mah, uve­li­ko „ba­ca krv“ od­la­ze­ći u mar­tu 1941. na voj­nu ve­žbu. Mo­bi­li­san kao mi­tra­lje­zac, uče­stvu­je kod Uži­ca u bor­ba­ma pro­tiv ne­mač­kog osva­ja­ča. Po­čet­kom zi­me hap­se ga čet­ni­ci pod op­tu­žbom da je ko­mu­ni­sta i za­tva­ra­ju u Bla­cu, oda­kle će ga spa­sti pi­sme­ne ga­ran­ci­je „vi­đe­nih“ To­pli­ča­na.                                                                                                                                                                                        

Od le­ta 1942. na­la­zi se u sa­na­to­ri­ju­mu na Ozre­nu, bli­zu So­ko Ba­nje, gde ga po­vre­me­no obi­la­zi Ivo An­drić. Le­če­nje mu ne po­ma­že i u pro­le­će 1943, s gru­do­bo­ljom u od­ma­klom sta­di­ju­mu, do­la­zi u be­o­grad­sku Dr­žav­nu op­štu bol­ni­cu, gde 1. ma­ja umi­re. Kao si­ro­mah bez igde iče­ga, sa­hra­njen je dva da­na ka­sni­je o tro­šku Op­šti­ne na be­o­grad­skom No­vom gro­blju. Glu­mac Mi­li­vo­je Ži­va­no­vić re­ci­to­vao je nje­go­vu pe­smu „Nir­va­na“ dok su spu­šta­li kov­čeg u ra­ku.                                                                                                                                                        

Dra­i­nac spa­da me­đu naj­in­te­re­sant­ni­je po­ja­ve u srp­skoj knji­žev­no­sti iz­me­đu dva svet­ska ra­ta. U pr­voj, par­na­so-sim­bo­li­stič­koj fa­zi nje­go­vog pe­va­nja, u ko­joj mu je omi­lje­ni stih dva­na­e­ste­rac (zbir­ke Mo­dri smeh /1920/ i Afro­di­tin vrt /1921/), pre­o­vla­đu­ju mo­ti­vi pla­ton­ske ero­ti­ke, pro­la­zno­sti i Bo­ga. Bit­na je dru­ga, avan­gard­na eta­pa Dra­in­če­vog stva­ra­nja, ko­ju 1922. oza­ko­nju­je ma­ni­fe­sti­ma „Pro­gram hip­ni­zma“ i „No­vo čo­ve­čan­stvo“. U zbir­ka­ma Voz od­la­zi (1923), Lir­ske mi­ni­ja­tu­re (1926),Ban­dit ili pe­snik (1928) i Ban­ket (1930), do­mi­nant­ni su mo­ti­vi sna, ko­smo­po­lit­sko­ga pu­to­va­nja, slo­ven­stva, de­hu­ma­ni­zo­va­nog sa­vre­me­nog gra­da, pe­sni­ka i nje­go­vog stra­dal­nič­kog ži­vo­ta u ne­pe­snič­kom i ne­lju­bav­nom sve­tu – sve da­to u sti­hu iro­nič­nom i cr­no­hu­mor­nom, slo­bod­nom od svih ka­no­na, raz­de­še­nom i pod­vrg­nu­tom svim mo­gu­ćim vi­do­vi­ma je­zič­ko­stil­sko­ga i ob­li­kov­nog eks­pe­ri­men­ti­sa­nja, u me­ta­fo­rič­kim ni­zo­vi­ma či­ji se ri­tam i me­lo­di­ja is­po­lja­va­ju kao di­na­mič­na sin­te­za vre­me­na i pro­sto­ra. Tre­ća, za­vr­šna fa­za li­ri­ča­ra Dra­in­ca pro­ti­če u zna­ku nje­go­vog sve ve­ćeg uda­lja­va­nja od mo­der­ni­zma. Na­ja­vi­li su je 1931. pro­gram­ski ra­do­vi „Knji­žev­ni le­vi front“ i „Ma­ni­fest № 1“, ko­ji, pa­ra­dok­sal­no, pro­du­blju­ju nje­go­ve su­ko­be s nad­re­a­li­zmom u od­la­sku i so­ci­jal­nim po­kre­tom pi­sa­ca u na­di­ra­nju. Sa­mot­nost i ukle­tost svo­ga pe­snič­kog po­sto­ja­nja po­tvr­di­će na­ve­li­ko tra­di­ci­o­na­li­zo­va­nim go­vo­rom zbir­ki iz 1938: Ulis i Čo­vek pe­va, i Da­hom ze­mlje iz 1940.                                                 

Dra­in­če­ve pri­po­vet­ke (Sr­ce na pa­za­ru, 1929), ro­ma­ni (naj­bo­lji: Špan­ski zid, 1930), pu­to­pi­si i felj­to­ni (post­hum­no, Pu­tu­jem, pu­tu­jem i Le­po­te i ču­da Pa­ri­za, obe u okvi­ru Sabranih dela /prir. Gojko Tešić/, Beograd 1999), kri­ti­ke i ese­ji (Ra­sve­tlje­nje /1928/, Osvr­ti /1938/), knji­žev­ne po­le­mi­ke i po­li­tič­ka pu­bli­ci­sti­ka (Bez ma­ske i Iz­daj­stvo in­te­lek­tu­a­la­ca, 1999), dra­ma Azil za bes­kuć­ni­ke… (1993) i rat­ni dnev­nič­ki za­pi­si Cr­ni da­ni (1963) – ne­ma­ju iz­raz, sa­mo­svoj­nost i zna­čaj nje­go­ve po­e­zi­je i pe­snič­kih ma­ni­fe­sta (Si­la­zak s Olim­pa, SD, 1999).

De­la Radeta Drainca

Mo­dri smeh, Be­o­grad 1920; Afro­di­tin vrt, Pro­ku­plje 1921; Ero­ti­kon, Be­o­grad 1923; Voz od­la­zi, Be­o­grad 1923; [sa Mo­ni de Bu­li­jem] Dve avan­tu­ri­stič­ke po­e­me, Be­o­grad 1926; Lir­ske mi­ni­ja­tu­re, Sko­plje 1926; Ban­dit ili pe­snik, Be­o­grad 1928; Sr­ce na pa­za­ru, Be­o­grad 1929; Špan­ski zid. Na­ša lju­bav, Be­o­grad 1930; Ban­ket, Be­o­grad 1930; Ra­sve­tlje­nje, Be­o­grad 1934; Dra­go­ljub Jo­va­no­vić ili se­ljač­ki Na­po­le­on, Be­o­grad 1935; Uzur­pa­to­ri (Uzu­no­vić, Jev­tić i V. Po­po­vić), Be­o­grad 1935; Ulis, Be­o­grad 1938; Osvr­ti, Be­o­grad 1938; Čo­vek pe­va, Be­o­grad 1938; Dah ze­mlje, Be­o­grad 1940; Cr­ni da­ni (prir. R. Pe­šić), Be­o­grad 1963; Azil za bes­kuć­ni­ke ili uni­ver­zal­na ra­di­o­ni­ca mr­tvač­kih san­du­ka Ru­sin a. d. (prir. R. Pe­šić); Pla­men u pu­sti­nji (prir. N. Je­šić), Be­o­grad 1993. – De­la Ra­de­ta Dra­in­ca, 1–10 (prir. G. Te­šić), Be­o­grad 1998–1999.

*Autor teksta J. P.