Izložba Narodnog muzeja Niš i Muzeja grada Beograda:
Otvaranje 10. oktobra 2019. u Književno-memorijalnoj postavci Stevan Sremac / Branko Miljković, četvrtak, 19.30, ul. Aleksandra Nenadovića 2a.
Autor izložbe Tatjana Korićanac, muzejski savetnik MGB.
Trajanje izložbe: 10. oktobar – 10. novembar 2019.
Ulaz slobodan.
U postavci se prvi put u Nišu izlaže šesnaest originalnih predmeta iz Legata Ive Andrića iz fonda Muzeja grada Beograda: diplomatski kovčeg i svečana diplomatska uniforma I. Andrića, fragmenti rukopisa na Drini ćuprija, fotografije iz Berlina (1939), piščeve naočare, povelja Univerziteta u Nišu, prva izdanja zbirki pesama Ex PontoiNemiri, pripovetke Put Alije Đerzeleza, dokumenta….
Ivo Andrić, život i delo
Ivo Andrić, književnik, akademik,nobelovac,diplomata (Dolac kod Travnika, 9/10. oktobar 1892 – Beograd, 13. mart 1975). Osnovnu školu učio u Višegradu, gimnaziju u Sarajevu. Studirao slovenske književnosti i istoriju na Mudroslovnom fakultetu u Zagrebu (1912), Univerzitetu u Beču(1913), Filozofskom fakultetu Jagelonskog univerziteta u Krakovu, Poljska (1914) i na Filosofskom fakultetu u Gracu (1923) gde je i doktorirao juna 1924, sa disertacijom Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine.
Kao gimnazijalac,vatreni je pobornik integralnog jugoslovenstva. Prvi je predsednik Srpsko- hrvatske napredne omladine, a 1912. priključuje se pokretu Mlada Bosna. Posle Sarajevskog atentata (1914) uhapšen je u Splitu kao pripadnik Mlade Bosne i provodi devet meseci u zatvoru u Šibenikui Mariboru, a po izlasku biva konfiniranu Zenici i Ovčarevu.Nakon opšte amnestije 1917. prelazi u Zagreb, a u oktobru 1919. uBeogradu počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera. Kao karijerni diplomata službuje u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Vatikanu(1920), Bukureštu (1921), Trstu (1922), Marseju (1926), Parizu (1927), Madridu (1928), Briselu (1929), Ženevi (1930), Berlinu (1939–1940). Po izbijanju rata, aprila 1941. vraća se u Beograd gde živi i radi do smrti, 1975. godine.Pod nemačkom okupacijom povlači se iz javnog života, odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru, a iz moralnihi patriotskih razloga obustavlja izdavanje svojih dela. U iznajmljenoj sobi u Beogradu,tokom četiri ratne godine, u tišini piše svoje velike romane. Leto i jesen 1942. provodi u Sokobanji.
Posle rata, 1946. izabran je za redovnog člana SANU i postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.Za epsku snagu kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje”, 1961. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost. Poslednji put u javnosti nastupa na čuvenom Književnom matineu 1974. u Beogradu, zajedno sa Milošem Crnjanskim, Mešom Selimovićem, Dušanom Matićem, Aleksandrom Vučom, Brankom Ćopićem, Vaskom Popom i Stevanom Raičkovićem. Preminuo je na VMA u Beogradu, 13. marta 1975. godine. Kremiran je i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Delo:
Zbirke pesama: ExPonto (Zagreb, 1917), Nemiri (1919); pripovetke: Put Alije Đerzeleza(1920),Most na Žepi (1928), Anikinavremena (1931); romani:NaDrini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica (objavljeni1945),Prokletaavlija (1954). Posthumno: Kuća na osami i Omer-paša Latas.Prevođen je na mnoge svetske jezike.
Andrićeve posete Nišu: 1945, 1947, 1965, 1968.
Andrić se na putu za Sofiju na Kongres bugarskih pisaca kraće vreme zadržao u Nišu 1945. godine. Drugi put je boravio u Nišu marta 1947. kada je održao predavanje radnicima i građanima Niša povodom bitke kod Staljingrada pod naslovom „Utisci iz Staljingrada”.
Na otvaranju Univerziteta u Nišu oktobra 1965. na Letnjoj pozornici u Tvrđavi govorio je prvoj generaciji studenata o značaju umetnosti, održavši besedu„Prozor koji gleda u predele umetnosti”.Prilikom svoje posete Nišu 1968. razgovarao je sa niškim piscima, posetio Gimnaziju „Stevan Sremac”, Duvansku industriju i Logor na Crvenom krstu.
Njegovi govori, kao i potonji iskazi o boravku u Nišu, dragoceno su svedočanstvo o razvoju i otvaranju Niša prema svetu nauke i kulture.