Boža Ilić je najpoznatiji slikar i verovatno jedan od najznačajnijih umetnika poniklih u Toplici. Rođen je 27. aprila 1919 god. u Žitnom Potoku kod Prokuplja. Životni put ga, uprkos talentu, nije odmah usmerio ka onome što je obeležilo sav njegov život, ka slikarstvu. Prvu deceniju i po, tokom odrastanja, bio je je uskraćen za iskustvo spoznaje umetnosti. Ipak, prst sudbine ga je dotakao kada je napunio petnaest godina. U njegovo rodno selo došao je tada ikonopisac da oslika crkvu uzevši njega, jednog od najboljih učenika, za pomoćnika. Tu je prvi put video kako nastaje slika. Opčinjen onim što je tada video, dobivši usput šansu da i sam nešto oslika, uspeo je da za kratko vreme a na opšte iznađenje, načini lepu kopiju ikone Svetog Nikole. Ponesen novim iskustvom, on putuje po selima u okolini i oslikava crkve. Talentu koji je posedovao, to nije moglo da zadovolji apetite za daljim napredovanjem, pa se ubrzo skrasio u Žitnom Potoku, odakle ga, zahvaljujući zauzimanju uglednijih meštana šalju u Beograd na školovanje.
Prva faza boravka u novoj sredini je učenje slikarstva kod Bete Vukanović i Ljube Ivanovića a potom se upisuje u umetničku školu 1937 god. Po završetku upisuje Likovnu akademiju u klasi Mila Milunovića i završava je 1945 god.
Ovde se treba osvrnuti na to da je Boža u ranom detinjstvu ostao bez sluha, te nije bio mobilisan tokom rata.
Na likovnu scenu stupa kao školovani umetnik, potkovan značajnim slikarskim umećem. Znanje koje je tada posedovao bilo je pretočeno od, najznačajnijh umetnika i pedagoga našeg slikarstva.
Bilo je to na četvrtoj ULUS-ovoj izložbi gde je prikazao kompoziciju ”Logor”’. Sledi peta izložba iste godine gde je izložio dva velika platna, ”Po bosanskim šumama” i ”Pralje”. Tada je skrenuo pažnju na sebe i svoj talenat, da bi na šestoj izložbi monumentalnom kompozicijom ”Vjazma”, doživeo opšte pohvale kako publike, tako i kritike. Za taj period vezan je, gotovo vrtoglav uspon. Teoretičari ga proglašavaju umetnikom za novo vreme, vreme realnog sagledavanja društva koje hrli u nove pobede i svetliju budućnost. Svakako da se tu može jasno uvideti izvesna politička i ideološka podobnost, koja se nije mogla izbeći. Posleratne godine su vreme gde se u službu izgradnje socijalizma stavljaju svi raspoloživi oblici javne delatnosti , pa i umetnost.
Funkcija umetničkog dela postala je politička, sa zadacima veličanja društva i sistema, podsticanja pojedinca da doprinese napretku i učvršćivanja vere u pobedu novog ”besklasnog” društva nad dekadentnim, starim, nazadnim … Stoga je umetničko delo moralo biti ”predvidivo”, jasno naslikano i bez ikakvog dvoumljenja koje bi stvorilo nedoumicu u vezi sa porukom namenjenoj masama. Nije bilo mesta bilo kakvoj ekspresivnosti, destrukciji forme tokom izražavanja ili ličnog pogleda na svet ukoliko nije striktno povezan sa socijalističkim poimanjem društva. Mnoga dela iz tog vremena su stoga u principu, prazna, urađena ”bez života”, radi postizanja formalnih preduslova. Upravo iz tog, po umetnost teškog vremena, Boža Ilić izrasta u glavnog protagonistu stila i epohe. On sa izuzetnom snagom i temperamentom, izrađuje monumentalna platna što po mnogima, može da zahvali veštini i prekaljenosti stečenim za vreme slikanja crkava, pre školovanja. Može se pretpostaviti da je svet doživljavao kao viziju svoje mladosti, utkavši u njega romantizam nacije u povoju. O njemu pohvale i hvalospeve pišu jedan Milovan Đilas, Grga Gamulin, Jovan Popović, Radovan Zogović, Oto Bihalji-Merin. Ističu ga kao slikara i proizvode ga u ljubimca publike.
Bilo je to vreme, gotovo sna, onog najslađeg , za momka sa obronaka Žitnog Potoka. Ali u vremenu brzih promena, dolazi i do razlaza SFRJ sa Staljinom, sledi rezolucija Informbiroa. Zemlja se okreće ka novim društvenim procesima, dolazi do suprostavljanja socrealističkoj umetnosti. To je obeleženo Lubardinom izložbom 1951 god. I nekim događajima na polju književnosti (Krleža), čime se praktično raskrstilo sa novom-starom umetnošću. Mnogi od onih toretičara i javnih radnika-političara, malo ranije spomenutih u tekstu kao slavitelja Bože Ilića, sada se hitro osvruću ne bi li odabrali žrtveno jagnje, koje će ocrniti, baciti optužbe na njega i ”staljinističku” umetnost, ne bi li pokazali (ima li ičeg licemernijeg), kako su oni opet na pravom putu. Kao najistaknutijeg, novi-stari čelnici radi dokazivanja sopstvene podobnosti, usmeravaju otrovne strele isključivo ka njemu.
Boža Ilić pada u nemilost, zajedno sa svojom umetnošću, odlazi u drugi plan. Pokoravajući se novonastalim okolnostima, on je potražio neposredni kontakt sa prirodom i kada ga je uspostavio nije ga napuštao do kraja života. Nakon svih događaja nije se više nikad osvrnuo na socrealizam, ne govoreći ništa ni za ni protiv.
Iz ovog kratkog pregleda stvaralaštva Bože Ilića, jasno se diferenciraju dve faze. Prva do 1950 , i ona druga – do kraja života, možda zapostavljena ali blagorodna. Celokupan rad se, ipak, može, pažljivim praćenjem, razlučiti na nekoliko manjih interesantnih perioda.
Božin izlazak u prirodu i svetlost dovodi ga u bliskost sa impresionizmom i ekspresionizmom. Iz pećine sa slike ”Vjazma” i gradilišta sa Novog Beograda, Boža se upućuje i do mora, Dubrovnika, te nalazi zajedničku slikarsku nit rodnog kraja i primorskih krajolika. Zabeležen je i umetnikov boravak u Parizu, ranih 50.-ih i umetnikovo oduševljenje romantičarima, posebno Delakroom.
Kasnije, šezdesetih, opet uvodi novine u postupak slikanja, a to su graficizam i prevlađivanje sivih, smeđih i plavih tonova u paleti. Ponovo se obreo u Parizu, i proputovao Kanadom. Odatle potiču slike pariskih predgrađa, katedrela, kafana i ulica, ali ne dolazi do rasvetljavanja palete. Kao po inerciji, ili kao plod unutrašnje borbe, ni sedamdesetih ne beležimo preveliku radost i razigranost. Tada se orijentiše ka likovima ljudi iz rodnog kraja: tu su grupe muzičara, mrtve prirode sa petlovima, srnama, zečevima i voćem. Ovde dolazimo do krajnje tačke, putešestvija i sklonosti umetnika ka minimalističkim formatima. Oni su veličine đačke sveske, pa i manji, što je svojevrstan kontrapunkt monumentalnim kompozicijama sa akademskih početaka.
Kada se sagleda sve zajedno, slikarstvo Bože Ilića se odlikuje burnom emotivnošću, raskošnim potezima i ponegde raspevanošću. Posredstvom svojih slika on nam se predstavlja duhom narodnog čoveka, neopterećenog pomodarstvom i ulizivačkim gestovima svojstvenim, mnogim lažnim veličinama koje je na izgled istorija mazila. On je uprkos svemu, opstao na vetrometini poprišta gde vas danas hvale, a sutra pljuju, što je najbolji dokaz da je bio zapažen i svrstan u red povlašćenih veličina koje su umele da same utru sopstveni put u i kroz istoriju. Snagom koju je nosio u sebi, kao Božjim darom , Boža je, posle jednog porušenog mosta, sebi sagradio drugi preko koga je usmerio energiju da pokrene sve od nule u trenutku kad je već bio na Olimpu. Ne žmureći, nego širom otvorenih očiju, kako bi upio svetlost i boje iz krajolika posutih po brežuljcima rodnog kraja. To može samo jedan od hiljadu, obdaren, da se kao Feniks iz pepela ponovo rodi, umetnik, naočigled nas, svedoka jedne nepravedne borbe.
Prividno decenijsko tavorenje, je kao iza zavese otkrila stotine dela na umetničku scenu koja se jednom životnom času tako žestoko obračunala sa njim.
Danas je uspostavljena nagrada pod imenom Bože Ilića, velikog slikara, likovna kolonija Memorijal Boža Ilić. Možda to i nije dovoljno da se spere nepravda sa lika velikana, ali odavali mi počast njemu ili ne, njegovo slikarstvo će najviše govoriti o njemu, kao lament nad Toplicom, Srbijom i daleko šire.
Dragan Popović, viši kustos
Muzej Toplice u Prokuplju