РАДЕ ДРАИНАЦ (1899 – 1943) ЖИВОТ И ДЕЛО

РАДЕ ДРАИНАЦ (1899 – 1943) ЖИВОТ И ДЕЛО

Дана 27. августа у 13 часова у галерији Књижевно меморијалне поставке Стеван Сремац / Бранко Миљковић (Ул. Александра Ненадовића 2а) отвара се изложба Народног музеја Ниш, Народног музеја Топлице и Народне библиотеке „Раде Драинац“ из Прокупља

РАДЕ ДРАИНАЦ (1899 – 1943)

ЖИВОТ И ДЕЛО

Аутор изложбе и каталога је Драган Огњановић, асарадник Дарко Жарић.

На отварању ће Драинчеве стиховеказивати драмски уметник Вице Дардић, а беседу о песнику„Раде Драинац у српској књижевности“др Горан Максимовић..

Изложба ће бити отворена до 20. септембра 2018. године. Улаз слободан.

Радно време је од 12 до 18 сати радним данима, викендом од 10 до 15 сати, понедељком затворено.

О Радету Драинцу*:

Ра­де Драинац – пе­сник, при­по­ве­дач, ро­ман­си­јер, есе­јист, но­ви­нар (Тр­бу­ње, код Бла­ца, То­пли­ца, 16. VI­II 1899 – Бе­о­град, 1. V 1943).Ро­дио се у си­ро­ма­шној се­о­ској по­ро­ди­ци Јо­ва­но­ви­ћа. Отац Не­дељ­ко – са­мо­у­ки зи­дар, пе­чал­бар, пред­у­зи­мач; мај­ка Ру­ме­ни­ја – дома­ћи­ца. На кр­ште­њу је до­био име Ра­дој­ко, ко­је ће у два­де­сет тре­ћој го­ди­ни, за­јед­но с пре­зи­ме­ном Јо­ва­но­вић, за­ме­ни­ти књи­жев­ним – Ра­де Дра­и­нац.

Основ­ну шко­лу за­вр­шио је у Бла­цу. Го­ди­не 1911. да­ју га на обу­ћар­ски за­нат у Про­ку­пљу, ко­ји он на­пу­шта и упи­су­је се у про­ку­пач­ку гим­на­зи­ју, да би по за­вр­ше­ном пр­вом раз­ре­ду пре­шао у гим­на­зи­ју у Кру­шев­цу. У ле­то 1913. бе­жи од ку­ће и не­ко вре­ме про­во­ди у Бе­о­гра­ду. Као сред­њо­шко­лац, пре­ла­зи 1915. са срп­ском вој­ском пре­ко Ал­ба­ни­је. У Фран­цу­ској је од ја­ну­а­ра 1916, где на­ста­вља шко­ло­ва­ње: нај­пре у Ли­о­ну, по­том у Сент Етје­ну и Бо­ли­јеу. Пре­дан пи­са­њу, за­не­ма­ру­је шко­лу и од­мах по свр­шет­ку ра­та сти­же у Па­риз, где јед­но вре­ме ра­ди у фа­бри­ци, да би се по­чет­ком 1919. са­свим пре­пу­стио бо­е­ми­ји.                                

У Ср­би­ју се вра­ћа с про­ле­ћа 1919, а од је­се­ни исте го­ди­не, иако са че­стим пре­ки­ди­ма, Бе­о­град по­ста­је ме­сто ње­го­вог стал­ног бо­рав­ка. „Одо­ма­ћу­је“ се у ка­фа­ни „Мо­сква“, глав­ном са­ста­ја­ли­шту мо­дер­ни­стич­ки на­стро­је­них пи­са­ца и умет­ни­ка – по­вра­тни­ка из ра­та. У ли­сто­ви­ма Бал­кан, Бе­о­град­ски днев­ник и Ста­ра Ср­би­ја от­по­чи­ње 1920. но­ви­нар­ску ка­ри­је­ру, ко­ју ће ка­сни­је на­ста­ви­ти у Но­во­сти­ма, Са­мо­у­пра­ви, Вре­ме­ну, Прав­ди и По­ли­ти­ци: но­вин­ско ре­пор­тер­ство и пу­то­пи­сни из­ве­шта­ји са ју­го­сло­вен­ских про­сто­ра и из ино­стран­ства (Грч­ка, Фран­цу­ска, Че­хо­сло­вач­ка, Пољ­ска, Аустри­ја, Бу­гар­ска) би­ће му глав­ни из­вор ма­те­ри­јал­не ег­зи­стен­ци­је.                                                                                                                                                                                           

По­чет­ком апри­ла 1922. штам­па пр­ву све­ску свог ча­со­пи­са Хип­нос, од­ре­ђу­ју­ћи га као „ме­сеч­ну ре­ви­ју за ин­ту­и­тив­ну умет­ност“; пе­чат бро­ју да­је увод­ни текст „Про­грам хип­ни­зма“, ко­јим с јед­не стра­не об­зна­њу­је сво­је при­кла­ња­ње то­ко­ви­ма по­рат­не књи­жев­не аван­гар­де, а с дру­ге – оцр­та­ва основ вла­сти­те „хип­ни­стич­ке“ по­е­ти­ке. Уме­сто дру­гог (и по­след­њег) бро­ја Хип­но­са (ко­ји ће иза­ћи ја­ну­а­ра 1923), ма­ја 1922. по­ја­вљу­је се је­ди­ни број дру­гог ње­го­вог ча­со­пи­са – Но­во чо­ве­чан­ство, „ин­тер­на­ци­о­нал­не ре­ви­је за кул­тур­не про­бле­ме“. То ни­су је­ди­на Дра­ин­че­ва гла­си­ла: 1932. осно­вао је Фронт (2 бро­ја), 1936–1937. из­да­вао ча­со­пис Сли­ка ак­ту­ел­них до­га­ђа­ја – САД (13 бро­је­ва), 1939. по­кре­нуо Но­ву бра­зду (1 број).                                                       

У ма­ју 1926 сти­гао у Па­риз, у ко­јем жи­ви као пе­сник-апашalà Ви­јон, јед­но вре­ме сви­ра­ју­ћи у би­о­ско­пу „дру­гу ви­о­ли­ну“ уз про­јек­ци­је не­мих фил­мо­ва. На­ред­не го­ди­не ис­пу­ње­не су му ин­тен­зив­ним књи­жев­ним ра­дом и пу­то­ва­њи­ма по зе­мљи и ино­стран­ству, ко­ја пред­у­зи­ма као Прав­дин но­вин­скире­пор­тер. Од сре­ди­не три­де­се­тих све ви­ше се окре­ће дру­штве­ним ано­ма­ли­ја­ма, по­ли­тич­кој про­бле­ма­ти­ци – „со­ци­јал­не хро­ни­ке“ об­ја­вљи­ва­не у Прав­ди 1934–35. два пу­та ће га од­ве­сти на суд. Прав­ду на­пу­шта 1936. и, ка­ко је остао без ре­дов­них при­хо­да, за­по­шља­ва се у аген­циј­ском оде­ље­њу Цен­трал­ног прес-би­роа, за ко­ји пи­ше крат­ке при­ло­ге о кул­тур­ним и књи­жев­ним зби­ва­њи­ма.                                                                                                                        

Због че­стог по­бо­ље­ва­ња, све ви­ше вре­ме­на про­во­ди у за­ви­ча­ју. Об­ја­вљу­је но­ве пе­сме, по­ле­ми­ше са со­ци­јал­ним пи­сци­ма. Ту­бер­ку­ло­за узи­ма мах, уве­ли­ко „ба­ца крв“ од­ла­зе­ћи у мар­ту 1941. на вој­ну ве­жбу. Мо­би­ли­сан као ми­тра­ље­зац, уче­ству­је код Ужи­ца у бор­ба­ма про­тив не­мач­ког осва­ја­ча. По­чет­ком зи­ме хап­се га чет­ни­ци под оп­ту­жбом да је ко­му­ни­ста и за­тва­ра­ју у Бла­цу, ода­кле ће га спа­сти пи­сме­не га­ран­ци­је „ви­ђе­них“ То­пли­ча­на.                                                                                                                                                                                  

Од ле­та 1942. на­ла­зи се у са­на­то­ри­ју­му на Озре­ну, бли­зу Со­ко Ба­ње, где га по­вре­ме­но оби­ла­зи Иво Ан­дрић. Ле­че­ње му не по­ма­же и у про­ле­ће 1943, с гру­до­бо­љом у од­ма­клом ста­ди­ју­му, до­ла­зи у бе­о­град­ску Др­жав­ну оп­шту бол­ни­цу, где 1. ма­ја уми­ре. Као си­ро­мах без игде иче­га, са­хра­њен је два да­на ка­сни­је о тро­шку Оп­шти­не на бе­о­град­ском Но­вом гро­бљу. Глу­мац Ми­ли­во­је Жи­ва­но­вић ре­ци­то­вао је ње­го­ву пе­сму „Нир­ва­на“ док су спу­шта­ли ков­чег у ра­ку.                                                                                                                                                             

Дра­и­нац спа­да ме­ђу нај­ин­те­ре­сант­ни­је по­ја­ве у срп­ској књи­жев­но­сти из­ме­ђу два свет­ска ра­та. У пр­вој, пар­на­со-сим­бо­ли­стич­кој фа­зи ње­го­вог пе­ва­ња, у ко­јој му је оми­ље­ни стих два­на­е­сте­рац (збир­ке Мо­дри смех /1920/ и Афро­ди­тин врт /1921/), пре­о­вла­ђу­ју мо­ти­ви пла­тон­ске еро­ти­ке, про­ла­зно­сти и Бо­га. Бит­на је дру­га, аван­гард­на ета­па Дра­ин­че­вог ства­ра­ња, ко­ју 1922. оза­ко­њу­је ма­ни­фе­сти­ма „Про­грам хип­ни­зма“ и „Но­во чо­ве­чан­ство“. У збир­ка­ма Воз од­ла­зи (1923), Лир­ске ми­ни­ја­ту­ре (1926),Бан­дит или пе­сник (1928) и Бан­кет (1930), до­ми­нант­ни су мо­ти­ви сна, ко­смо­по­лит­ско­га пу­то­ва­ња, сло­вен­ства, де­ху­ма­ни­зо­ва­ног са­вре­ме­ног гра­да, пе­сни­ка и ње­го­вог стра­дал­нич­ког жи­во­та у не­пе­снич­ком и не­љу­бав­ном све­ту – све да­то у сти­ху иро­нич­ном и цр­но­ху­мор­ном, сло­бод­ном од свих ка­но­на, раз­де­ше­ном и под­врг­ну­том свим мо­гу­ћим ви­до­ви­ма је­зич­ко­стил­ско­га и об­ли­ков­ног екс­пе­ри­мен­ти­са­ња, у ме­та­фо­рич­ким ни­зо­ви­ма чи­ји се ри­там и ме­ло­ди­ја ис­по­ља­ва­ју као ди­на­мич­на син­те­за вре­ме­на и про­сто­ра. Тре­ћа, за­вр­шна фа­за ли­ри­ча­ра Дра­ин­ца про­ти­че у зна­ку ње­го­вог све ве­ћег уда­ља­ва­ња од мо­дер­ни­зма. На­ја­ви­ли су је 1931. про­грам­ски ра­до­ви „Књи­жев­ни ле­ви фронт“ и „Ма­ни­фест № 1“, ко­ји, па­ра­док­сал­но, про­ду­бљу­ју ње­го­ве су­ко­бе с над­ре­а­ли­змом у од­ла­ску и со­ци­јал­ним по­кре­том пи­са­ца у на­ди­ра­њу. Са­мот­ност и укле­тост сво­га пе­снич­ког по­сто­ја­ња по­твр­ди­ће на­ве­ли­ко тра­ди­ци­о­на­ли­зо­ва­ним го­во­ром збир­ки из 1938: Улис и Чо­век пе­ва, и Да­хом зе­мље из 1940.                                                               

Дра­ин­че­ве при­по­вет­ке (Ср­це на па­за­ру, 1929), ро­ма­ни (нај­бо­љи: Шпан­ски зид, 1930), пу­то­пи­си и фељ­то­ни (пост­хум­но, Пу­ту­јем, пу­ту­јем и Ле­по­те и чу­да Па­ри­за, обе у окви­ру Сабраних дела /прир. Гојко Тешић/, Београд 1999), кри­ти­ке и есе­ји (Ра­све­тље­ње /1928/, Освр­ти /1938/), књи­жев­не по­ле­ми­ке и по­ли­тич­ка пу­бли­ци­сти­ка (Без ма­ске и Из­дај­ство ин­те­лек­ту­а­ла­ца, 1999), дра­ма Азил за бес­кућ­ни­ке… (1993) и рат­ни днев­нич­ки за­пи­си Цр­ни да­ни (1963) – не­ма­ју из­раз, са­мо­свој­ност и зна­чај ње­го­ве по­е­зи­је и пе­снич­ких ма­ни­фе­ста (Си­ла­зак с Олим­па, СД, 1999).

Де­ла Радета Драинца

Мо­дри смех, Бе­о­град 1920; Афро­ди­тин врт, Про­ку­пље 1921; Еро­ти­кон, Бе­о­град 1923; Воз од­ла­зи, Бе­о­град 1923; [са Мо­ни де Бу­ли­јем] Две аван­ту­ри­стич­ке по­е­ме, Бе­о­град 1926; Лир­ске ми­ни­ја­ту­ре, Ско­пље 1926; Бан­дит или пе­сник, Бе­о­град 1928; Ср­це на па­за­ру, Бе­о­град 1929; Шпан­ски зид. На­ша љу­бав, Бе­о­град 1930; Бан­кет, Бе­о­град 1930; Ра­све­тље­ње, Бе­о­град 1934; Дра­го­љуб Јо­ва­но­вић или се­љач­ки На­по­ле­он, Бе­о­град 1935; Узур­па­то­ри (Узу­но­вић, Јев­тић и В. По­по­вић), Бе­о­град 1935; Улис, Бе­о­град 1938; Освр­ти, Бе­о­град 1938; Чо­век пе­ва, Бе­о­град 1938; Дах зе­мље, Бе­о­град 1940; Цр­ни да­ни (прир. Р. Пе­шић), Бе­о­град 1963; Азил за бес­кућ­ни­ке или уни­вер­зал­на ра­ди­о­ни­ца мр­твач­ких сан­ду­ка Ру­син а. д. (прир. Р. Пе­шић); Пла­мен у пу­сти­њи (прир. Н. Је­шић), Бе­о­град 1993. – Де­ла Ра­де­та Дра­ин­ца, 1–10 (прир. Г. Те­шић), Бе­о­град 1998–1999.

*Аутор текста Ј. П.

error: